Sve pripada Njemu, jer sve je iz Njegove ruke. I mi. I naše misli. I vreme koje imamo. I život koji dišemo. Zato nijedan čovek ne može reći: „To je moje“. Sve je dar. I svako od nas je pozvan da živi odgovorno pred Tvorcem – jer će jednoga dana „svako dati odgovor za sebe Bogu“ (Rimljanima 14:12).
Božije stvaranje ne poziva samo na divljenje, već i na pokajanje. Priroda nas uči da smo manji nego što mislimo, ali voljeni više nego što zaslužujemo. I baš u toj napetosti raste vera. Čovek koji vidi slavu stvaranja, pada ničice pred Stvoriteljem.
„Gospode, Gospode naš, kako je veličanstveno ime Tvoje po svoj zemlji! Podigao si slavu svoju više nebesa. Kad pogledam nebesa tvoja, djelo prsta tvojih, mjesec i zvijezde, koje si ti postavio; Šta je čovjek, te ga se opominješ, ili sin čovječji, te ga polaziš? “
Ovaj osećaj zadivljenosti često su pesnici bolje izrazili nego teolozi. Tako i Branislav Petrović u svojoj pesmi „Tebi“ kaže:
„I kad u travi ležim bez reči, Ti si u meni veći i veći, Kao da svet se ponovo rađa Kad tebe slavim umesto plača.“– Branislav Petrović, „Tebi“
Zato nije dovoljno reći „Verujem da postoji Tvorac“. Treba i živeti kao da sve pripada Njemu. Jer pripada. I On će jednog dana zatražiti plod iz našeg života.
Ključna poruka
Stvaranje nas ne poziva samo da gledamo nebo – već da pogledamo u svoje srce. Da li odgovaramo Stvoritelju životom vere i zahvalnosti? Jer veličina Tvorca poziva na poniznost stvorenja.