Odgovor stvorenja na Tvorca – Život pred Bogom

Biti čovek znači više nego disati, raditi i umirati. Biti čovek znači znati da si stvoren – s namerom, sa smislom i sa odgovornošću pred Onim koji te je stvorio. Bog kao Tvorac i Održavalac sveta ne traži samo da Ga prepoznamo, već i da Mu odgovorimo – verom, zahvalnošću i poslušnošću.

„Tvoje je nebo i tvoja je zemlja; ti si sazdao vasiljenu i što je god u njoj. “

(Psalam 89:11)

Sve pripada Njemu, jer sve je iz Njegove ruke. I mi. I naše misli. I vreme koje imamo. I život koji dišemo. Zato nijedan čovek ne može reći: „To je moje“. Sve je dar. I svako od nas je pozvan da živi odgovorno pred Tvorcem – jer će jednoga dana „svako dati odgovor za sebe Bogu“ (Rimljanima 14:12).

Božije stvaranje ne poziva samo na divljenje, već i na pokajanje. Priroda nas uči da smo manji nego što mislimo, ali voljeni više nego što zaslužujemo. I baš u toj napetosti raste vera. Čovek koji vidi slavu stvaranja, pada ničice pred Stvoriteljem.

„Gospode, Gospode naš, kako je veličanstveno ime Tvoje po svoj zemlji! Podigao si slavu svoju više nebesa. Kad pogledam nebesa tvoja, djelo prsta tvojih, mjesec i zvijezde, koje si ti postavio; Šta je čovjek, te ga se opominješ, ili sin čovječji, te ga polaziš? “

(Psalam 8:1, 3–4)

Ovaj osećaj zadivljenosti često su pesnici bolje izrazili nego teolozi. Tako i Branislav Petrović u svojoj pesmi „Tebi“ kaže:

„I kad u travi ležim bez reči, Ti si u meni veći i veći, Kao da svet se ponovo rađa Kad tebe slavim umesto plača.“

– Branislav Petrović, „Tebi“

Zato nije dovoljno reći „Verujem da postoji Tvorac“. Treba i živeti kao da sve pripada Njemu. Jer pripada. I On će jednog dana zatražiti plod iz našeg života.

---

Ključna poruka

Stvaranje nas ne poziva samo da gledamo nebo – već da pogledamo u svoje srce. Da li odgovaramo Stvoritelju životom vere i zahvalnosti? Jer veličina Tvorca poziva na poniznost stvorenja.

Veličina Tvorca u delu stvaranja

Ako hoćemo da upoznamo Boga, moramo podići pogled izvan sebe. Pogledati nebesa, planine, more, biljke, zvezde, zakonitost prirode, dah života. Jer sve stvoreno neprestano objavljuje: „Bog postoji“ – i to ne kao misaoni koncept, već kao živi Tvorac i Održavalac svega.

„Nebesa kazuju slavu Božiju, i dela ruku Njegovijeh glasi svod.“

(Psalam 19:1)

I kad ujutru sunce izađe, i kad zvezde u noći bljesnu, i kad vetar promakne kroz grane – to nije slučajna pojava. To je svedočanstvo o Nekom ko je to postavio, ko to održava. Sve funkcioniše sa redom jer postoji Onaj koji držanjem svoje Reči daje svemu smisao:

„On sve nosi riječju sile svoje…“

(Jevrejima 1:3)

Božije stvaranje nije ograničeno na prošlost. On nije stvorio i otišao. On nastavlja da održava. I svaki atom postoji jer Mu je volja da postoji. Kada čovek to razume, prestaje da se uznosi nad prirodu, nad život, nad vreme. I u njemu se rađa poniznost, jer vidi svoju zavisnost od Tvorca.

Oni koji odbijaju da priznaju Boga, uprkos svedočenju prirode, nisu bez svetla – već bez zahvalnosti:

„Jer što se može doznati za Boga poznato je njima; jer im Bog javi… da su bez izgovora.“

(Poslanica Rimljanima 1:19–20)

Dakle, čitava priroda je propovednik. Tiha, ali stalna objava o Njegovoj sili, mudrosti i veličanstvu. A oni koji čuju, odgovoriće pokajanjem i verom.

---

Ključna poruka

Priroda nas poziva da gledamo više. Red u svemiru, složenost života i zakonitost prirode nisu proizvod haosa. Oni su svedočanstvo o Bogu koji nije dalek, već blizak – Stvoritelj koji još uvek govori kroz ono što je stvorio.

Bog kao Tvorac i Održavalac svega što postoji

Kada govorimo o veri, sve počinje sa Bogom – ali ne bilo kakvom idejom o Bogu, već sa Bogom koji stvara, održava i upravlja svime što postoji. On nije samo daleki arhitekta univerzuma, već prisutan Gospod koji deluje u svakom trenutku postojanja.

„U početku stvori Bog nebo i zemlju.“

(1. Mojsijeva 1:1)

Ove prve reči Svetog pisma postavljaju temelje svake istine: Bog je početak svega. Sve što vidimo i ne vidimo, sve zakone prirode, svetlost i tamu, vreme i prostor, On je izgovorio u postojanje. Stvaranje nije slučajnost, već svedočanstvo mudrosti, sile i ljubavi.

Ali Bog nije samo Tvorac – On je i Održavalac svega stvorenog:

„Jer On reče, i postade; On zapovedi, i pokaza se.“

(Psalam 33:9)

On ne ostavlja tvorevinu da sama traje. On nosi i podržava svet svojom Rečju. I danas, kao i na početku, svet postoji jer Bog hoće da postoji.

Apostol Pavle o tome piše Atinjanima:

„Jer u Njemu živimo, i mičemo se, i jesmo…“

(Dela apostolska 17:28)

To znači: naše postojanje nije odvojeno od Njega. Čovek nije samostalan u kosmosu. Bog nas je stvorio, ali nas i svakog trenutka drži u životu.

Zato vera u Boga kao Tvorca nije apstraktna: to je priznanje da je sve što jesmo – Njegov dar. To je početak poštovanja, molitve, pokajanja, ali i sigurnosti: ako nas je On stvorio, On nas i čuva.

Zaključak: Jedno Pismo, Jedan Duh, Jedna Istina

Biblija nije zbir nepovezanih knjiga, već jedno nadahnuće koje protiče od Postanja do Otkrivenja – tok Božje objave koji se ne može prekinuti ni presložiti po ljudskoj volji. Stari i Novi Zavet čine jedno telo, kao što su proroci i apostoli temelj jedne iste vere.

Isus Hristos sam potvrđuje ovo jedinstvo kad kaže:

„Ne mislite da sam došao da pokvarim zakon ili proroke; nijesam došao da pokvarim nego da ispunim.“

(Jevanđelje po Mateju 5:17)

Njegove reči nisu samo poštovanje Starog Zaveta – one ga potvrđuju, dovode do punine i otkrivaju njegovu pravu svrhu: da pokaže Hrista.

Apostol Pavle izričito kaže:

„Jer što se naprijed napisa za našu se nauku napisa, da trpljenjem i utjehom pisma nad imamo.“

(Poslanica Rimljanima 15:4)

Ove reči pokazuju da je i Stari Zavet pisan za nas, vernike Novog Zaveta – ne kao prošlost, već kao temelj, kao svetlo koje osvetljava Hristov dolazak.

I sam Gospod, kada se javlja učenicima na putu za Emaus, ne počinje od krsta, već od Mojsija i proroka:

„I počevši od Mojsija i od sviju proroka kazivaše im što je za njega u svemu pismu.“   (Jevanđelje po Luki 24:27)

Matej 26:28 – Krv Novog Zaveta: Isusova žrtva za oproštenje greha

Biblijski stih:

„Jer je ovo krv moja Novoga zavjeta, koja se proliva za mnoge radi oproštenja grijeha.“
(Matej 26:28)

U ovom dubokom i svetom trenutku Poslednje večere, Isus ne izgovara samo reči – On objavljuje suštinu Božijeg plana spasenja. Njegova krv više nije simbolika, već stvarnost. Kao što 2. Mojsijeva 24:8*I uze Mojsije krvi i pokropi narod govoreći: Ovo je krv zavjeta koji učini Gospod s vama za sve ove riječi. govori o krvi saveza, tako sada Isus jasno kaže da je Njegova krv – krv Novoga zavjeta.

Ova žrtva se „proliva za mnoge“, čime Isus jasno priziva proročanstva proroka Isaije:

„Na dušu svoju izliće smrt, i biće ubrojen među zle, i nosiće grijeh mnogih, i za zle će biti molitva.“

(Isaija 53:12)

Zaharija 9:9 i Matej 21:5 – Proročanstvo koje objedinjuje Stari i Novi zavet

 Zaharija 9:9 (Daničić–Karadžić):

 „Raduj se veoma, kćeri Sionska, podvikuj, kćeri Jerusalimska; evo, Car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magarcu, na magaretu, mladetu magaričinu.“

 Matej 21:5:

 „Kažite kćeri Sionskoj: evo Car tvoj ide k tebi krotak, i jaše na magarcu i na mladetu magaričinu, sinu podjarmice.“

 1. Proročka slika Mesije – Isus i Stari zavet

Zaharija 9:9 je jedno od najjasnijih mesijanskih proročanstava u Starom zavetu. Prorok Zaharija, pišući vekovima pre Isusa, opisuje dolazak Cara – ne kao osvajača sa mačem, već kao krotkog i pravednog Spasitelja koji dolazi „jašući na magarcu“. To je duboko kontrastno očekivanjima tadašnjeg sveta, koji je Carstvo povezivao sa silom i dominacijom.

Isusov trijumfalni ulazak u Jerusalim, opisan u Mateju 21:5, svesno i doslovno ispunjava Zaharijino proročanstvo. On bira da uđe ne na konju kao vojni oslobodilac, nego na magaretu – simbolu mira, poniznosti i služenja. Time Isus jasno pokazuje da dolazi ne da ukine ono što je najavljeno u Starom zavetu, već da ga ispuni i obelodani njegovu dubinu.

 „Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nijesam došao da pokvarim, nego da ispunim.“ (Matej 5:17)

 2. Neodvojivost Saveza – Jedna Biblija, jedan Plan spasenja

Ovaj par stihova – Zaharija 9:9 i Matej 21:5 – svedoči o teološkoj i istorijskoj neodvojivosti Starog i Novog zaveta. Stari zavet nije samo "uvod" u Novi, već temelj na kome se Novi zavet gradi. Isus se u više navrata poziva na Pisma (Stari zavet), dok su apostoli stalno dokazivali da je Isus ispunjenje onoga što je „bilo pisano“.

Dnevna doza duhovnog rasta uz Bibliju

Dobrodošli na blog „Dnevna doza duhovnog rasta uz Bibliju“, mesto gde ćemo svakog dana zajedno istraživati mudrost i pouke Božje reči. Ovaj blog je namenjen svima, bez obzira na to koliko dobro poznajete Bibliju. Kroz svakodnevne stihove i kratke refleksije, trudiću se da Bibliju učinim jednostavnom, jasnom i primenjivom u svakodnevnom životu – nekima kao podsećanje i ohrabrenje, a nekima kao novo saznanje.

Biblija nije samo knjiga prošlih vremena, već vodič za našu duhovnu svakodnevnicu, puna saveta, utehe i izazova. Možda ste se pitali kako da primenite Božiju reč u svom životu, ili želite da je bolje razumete. Ovaj blog je tu da vam pomogne, svakako bez ambicija da ponudi konačne odgovore, ali da vas inspiriše i ohrabri na dalja istraživanja, bez obzira na to u kojem ste trenutku svog duhovnog puta.

Zašto blog? Današnji svet i tehnologija omogućili su nam da Bibliju, osim u fizičkom obliku, imamo u elektronskoj verziji na svakom uređaju koji nam je pri ruci – računarima, telefonima, tabletima, pa čak i na nekim drugim uređajima. Internet je prepun prevoda Biblije na jezike za koje možda nismo ni čuli, ali oni su tu! Sve tekstove koje pročitate ovde možete brzo i lako proveriti ako imate neki od prevoda na jeziku koji razumete.

Biblija nas sama podstiče da proveravamo sve što čujemo i učimo, jer je ona Božija reč, i naziva ljude plemenitijima koji to čine!

Dela apostolska 17:11  „Ovi pak bijahu plemenitiji od onih što žive u Solunu; oni primiše reč sa svim srcem i svaki dan istraživahu po Pismu je li to tako.“ 

Jedna mala napomena: Niko vas neće pozivati ili preporučivati bilo koju Crkvu, već ćemo pustiti Bibliju (Sveto Pismo) da govori sama za sebe, jer ona to može. 

Nemojte komentare koje pročitate uzimati kao jedino ispravno mišljenje, koristite svoju slobodu, od Boga datu, proveravajte kao što i sama Biblija savetuje! Moje mišljenje je plod dugogodišnjih razgovora i proučavanja Pisma u grupi ljudi posvećenih i željnih istraživanja Božje reči, no to nije garancija da je i apsolutno tačno! Budite i vi oni plemenitiji i istražujte po Pismu je li to tako!

Hvala što ste ovde! Nadam se da će vam svakodnevna doza Biblije doneti mudrost, mir i od Boga blagoslov u vašem životu!

Rimljanima 15:4 – Pismo kao Izvor Pouke, Utehe i Nade

Rimljanima 15:4

„Jer sve što je nekoć napisano, napisano je za naše poučavanje, da kroz strpljenje i utehu iz Pisma imamo nadu.“ (Rimljanima 15:4)

Uvod: Vrednost Božje Reči za Vernike Danas

U svetu koji se stalno menja, ljudi traže stabilnost, razumevanje i smisao. Apostol Pavle nas u ovom stihu podseća da Biblija nije istorijski zapis bez života, već večna knjiga pisana za nas, sa ciljem da nam pruži mudrost, utehu i nadu.

Ova rečenica iz Poslanice Rimljanima jeste jasno svedočanstvo da su Pisma Starog zaveta (i šire, cela Biblija) relevantna i živa i za vernike u vreme Novog zaveta – i još uvek za nas danas. Ništa u Bibliji nije napisano uzalud.

„Sve što je nekoć napisano...“ – Biblija je za nas danas

Pavle ne pravi razliku između „onda“ i „sada“ kada govori o Pismu. Sve što je ranije zapisano – Zakon, Proroci, Psalmi, istorija Izraela – sve to nije pisano samo za drevne narode, već za nas: hrišćane, vernike današnjeg vremena.

Biblija je živa knjiga, iako su reči zapisane vekovima ranije. Bog nam kroz nju danas govori jednako kao i onda kada su te reči nastajale. Njena poruka se ne menja, jer je njen Autor – Bog – nepromenljiv.

„Za naše poučavanje...“ – Učenje koje oblikuje život

Božija reč nije samo informacija, već formacija – oblikuje nas iznutra. Reč „poučavanje“ u ovom stihu ne odnosi se na puko prenošenje znanja, već na duhovno obrazovanje koje vodi do promene života. Pismo nas uči ko je Bog, šta je greh, kako izgleda pravednost, i kako da živimo po veri u svetu punom tame.

Luka 24:44

📖 Luka 24:44 – Pisma govore o meni

„A on im reče: Ovo je ono što sam vam govorio dok sam još bio sa vama – da se sve mora ispuniti što je o meni napisano u Mojsijevom zakonu, prorocima i psalmima.”

(Luka 24:44)

📚 Uvod: Isus kao ključ za razumevanje Pisma

Ovim rečima, Isus Vaskrsli povezuje svoju misiju i identitet sa celokupnim Pismom, tj. sa onim što danas nazivamo Starim zavetom. On ukazuje na to da čitava Biblija, od Postanja do Psalama, ima Mesiju za svoj centar. To nije novost – to je ispunjenje.

 Tumačenje tri dela: Zakon, Proroci i Psalmi

U jevrejskoj podeli Pisma, Biblija je deljena na tri glavna dela:

1. Zakon (Tora) – Knjige Mojsijeve, koje sadrže temelje stvaranja, pad, izabrani narod, zavet i proročanstva o dolasku „semena žene“ (Postanje 3:15).

2. Proroci (Nevi'im) – Izaija, Jeremija, Danilo i drugi, koji jasno najavljuju Mesijin dolazak, patnju i slavu (npr. Isaija 53).

3. Psalmi (Ketuvim) – Mudrosne i poetske knjige koje proročki govore o Hristu (npr. Psalam 22, 110).

Isus ne daje samo lekciju iz biblijske teologije. On pokazuje da se Njegova smrt, vaskrsenje i proslavljanje već nalaze u tekstu Svetog pisma – samo je potrebno da nam „otvori oči“ (Luka 24:45).

Matej 5:17-19

Matej 5:17-19 – Novi Zavet kao Ispunjenje Starog Zaveta

Tumačenje Matej 5:17-19

U Mateju 5:17-19, Isus izgovara važne reči koje imaju ključnu teološku vrednost, jer upućuju na to da Novi zavet nije suprotan Starom zavetu, već ga ispunjava. Isus kaže:

„Ne mislite da sam došao da ukinem Zakon ili proroke; nisam došao da ukinem, nego da ispunim. Zaista vam kažem: dokle god ne prođe nebo i zemlja, ni jedna jota ni jedna crtica neće proći iz zakona dok se sve ne izvrši. Ko dakle, razluči jedno od ovih najmanjih zapovesti i tako uči ljude, biće najmanji u carstvu nebeskom; a ko ih izvršava i uči, biće veliki u carstvu nebeskom.“ (Matej 5:17-19)

„Nisam došao da ukinem, nego da ispunim“ – Isusovo ispunjenje Starog Zaveta

 Isus ovde jasno izjavljuje da nije došao da ukine zakon (Stari zavet), već da ga ispuni. Zakon Mojsijev i proroci (Stari zavet) nisu nešto što je ukinuto sa dolaskom Isusa, već su pronašli svoje ispunjenje u Njemu. Isus je došao da otpusti grehe ljudima i pokaže dublje značenje Božijeg zakona, ne da ga poništi. On je novi Adam, koji ispunjava sve ono što je Stari zavet pripremao za dolazak Mesije.

Kroz Isusovu smrt i vaskrsenje, Zakon i Proroci su se ispunili, jer je On završio delo spasenja koje je Stari zavet samo nagoveštavao i pripremao. On nije promenio prirodu Zakona, već je ispunio njegovu punu namenu, pokazujući ljudima kako se zakon mora ispuniti u duhu ljubavi, milosti i istine.

   

„Ni jedna jota ni jedna crtica neće proći iz zakona“ – Nepromenjivost Božje Reči

Isusova reč u ovom stihu naglašava nepokolebljivost i nepromenljivost Božije reči. Jota (najmanje slovo u hebrejskom pismu) i crtica (simbol za promenu ili razliku u značenju reči) govore o tome da ni najmanji deo Božije reči nije bez značaja. Zakon je savršen u svojoj suštini, i sve što je napisano u Pismu ima duboko značenje i božansku važnost. Ove reči nas pozivaju da poštujemo i proslavljamo celu Bibliju kao Božiju objavu, i da nikada ne zanemarujemo niti delimično ignoriramo niti jedno Njegovo uputstvo.

Filipljanima 2:16

 

Filipljanima 2:16  Pridržavajući riječ života, na moju hvalu za dan Hristov, da mi ne bude uzalud trčanje i trud. 

Filipljanima 2:16 – Držanje Božje Reči: Ključ za Duševnu Obnovu

Komentar:

U Filipljanima 2:16, apostol Pavle poziva verne da "drže reč života", kako bi mogao da se ponosi u danu Hristovom, znajući da njegov trud nije bio uzaludan. Pavle piše:

Ovaj stih je dubok poziv za vernost i odgovornost u sledbenicima Hrista. "Držati" reč života znači prihvatiti i primeniti Božiju reč u svakodnevnom životu, kao vodič za spasenje i moralno življenja.

Držanje Reči Života – Aktivna Posvećenost

Prvo, važno je razumeti da "držanje reči života" nije pasivno čekanje ili samo pasivno prihvatanje Pisma, već je to aktivna posvećenost životu u skladu sa Božijom rečju. To znači biti svesni čuvari Božje istine i uputstava, kao i uvek nastojati da te iste istine delimo s drugima.

Pavle koristi reč "držanje" koja implicira trajan i postojan stav prema Božijoj reči, pri čemu vernik mora aktivno ustrajati i braniti istinu, kao što čuvar štiti dragoceni blago.

 u Dan Hristov – Ispunjenje Božijeg Poziva

Pavle nastavlja da izražava želju za ponosom u dan Hristov, što se može shvatiti kao dan kada će Hristos doći suditi i nagraditi one koji su verno sledili Njegovu reč. Pavlovo "ponositi se" ovde nije egocentrično, već se odnosi na duboko zadovoljstvo i Božije odobrenje za trud u propovedanju i očuvanju vere.

Za Pavla, Božiji poziv nije samo rad koji se obavlja u životu, već je trud u Hristovoj službi utemeljen na životnoj posvećenosti i duhovnom rastu. Ovaj stih nas podseća da naš trud nije uzaludan, jer nas Božija reč vodi do večnih plodova.